About the lady

My photo
Belgrade
Architect, artist, journalist and dreamer. She also belives in faries and adore lions.

Saturday, 12 February 2011

Sreca, navika i dinamika

Sreća, navika i dinamika

Da li je sreća lepa samo dok se čeka ili samo dok se ne svrsta u puku naviku? Koliko smo se samo radovali svojoj prvoj sobi koju više nismo delili ni sa kim i od koje smo napravili mali ušuškani kutak. Naravno, skoro svaka njena čar je ubrzo nestala i mi smo jedva čekali da nam se sestra noću ušunja u naš krevet. Koliko smo samo očajnički kukali roditeljima da nam kupe prvi mobilni telefon, kostim omiljene Disney princeze i one sladunjave bomi-bons parfeme svih boja. Ubedili smo čak i tatu da nam jednostavno ne uspeva da zaspimo bez njegovih ”strašnih priča” posle ponoći i baku da nam šalje omiljene kolače svaki vikend. Dobijali smo gotovo sve i uvek zeleli još. Da, u pravu ste, tada smo bili samo deca. Šta li je sada naš izgovor?





Da li i dalje robujemo navikama koje nam oduzimaju tu slast sreće? Ženski magazini nas uporno savetuju kako moramo izbeći rutinu u sexu i baratati inovativnom trikovima, modni kritičari kako bi trebalo da izgradimo svoj stil, Coco Chanel nam poručuje kako naprosto moramo biti drugačiji od drugih ako želimo biti nezamenljivi dok mi tražimo partnera koji će biti poseban. Dakle, rutina, uobičajenost i navike remete našu sreću kao vrhovnu težnju baš svih ljudi na ovom svetu. Izgleda da se protiv tih stavki najviše borimo, ali kao da ponovo težimo da se stopimo sa sredinom u kojoj živimo, plašimo se da uradimo nešto drugačije, da budemo prvi, da probijemo led ili da se jednostavno izdvojimo iz mase. Ko će znati odakle potiče ta silna potreba za kamuflažom. Ja mislim da je to samo odsustvo ličnog stava. Neki ljudi idu linijom manjeg otpora i podržavaju sve što im okolina nameće. Naravno je da je uvek lakše odbraniti nešto što većina zastupa. Sreća je pronaći stav koji je samo naš, glasno ga odbraniti argumentima ma koliko se oni mimoilazili sa onima koji čine većinu, pronaći sebe i sve one male sitnice koje nas čine srećnim, biti svoj i nadjačati ropstvo nad navikama.
Više nismo mali i više se ne radi o tome da smo navikli da slušamo ”strašne priče” pred spavanje koje nam više uopšte nisu tako zanimljive kao kada smo molili tatu da nam ih priča. Tata nam je oprostio što više nismo cenili njegov trud ali život nam neće oprostiti što zanemarujemo i ne cenimo sreću tako što prosto naviknemo da je imamo i zato što je samim tim podrazumevamo. Pobedimo jednoličnost i rutinu zato što su to jedne od glavih stavki zbog kojih se osećamo melanholično i depresivno. Osvrnimo se na neka umetnička dela i videćemo kako svako u sebi sadrži neki akcenat, kontrast i dinamiku. Upravo su nam ti epiteti potrebni za dostizanje sreće i pobeđivanje same navike da je imamo.
Sve u svemu, prava sreća leži u trenutku, ona je momenat divlje radosti i ništa drugo. Sve ostalo je stvar drhtavice i čežnje koju taj tren ostavi za sobom.

3 comments:

  1. This comment has been removed by the author.

    ReplyDelete
  2. Odlican tekst, naterao me je na razmisljanje :)

    ReplyDelete
  3. I mene je naveo na upoznavanje.

    ReplyDelete